Srcima ispred nauke

Pupin, Tesla i Milanković – mogu li zajedno,
na istom mestu i u istom trenutku? Ta velika trojica svetskih naučnika i
izumitelja učinili su da decenije njihovog rada budu zlatne decenije umnosti
ovdašnjih ljudu. Sa njima se naša sredina pokazala svetu u najboljem izdanju, a
pokazuje se i danas kroz proučavanje njihove naučne ostavštine i nastojanje da
im se što više ljudi što više približi. Šta im je bilo zajedničko? Da li samo
nauka i poreklo ili i nešto drugo? 

Sva trojica su bili „srcima ispred nauke“, sva trojica su, osim naučne
delatnosti, pokazali izuzetnu književnu darovitost, svu trojicu potvrdila je
stvarnost, niko od njih nikada nije zaboravio svoje poreklo, sve što su učinili
predali su čovečanstvu koje danas neštedemice primenjuje ono što su oni
otkrili. Sva trojica su se bavili antikom, sva trojica su se pozivali na svoje
kulturno nasleđe, sva trojica su smatrali da jednom ustanovljeni i potvrđeni
naučni principi, ma kada i ma gde doneti, uvek važe i uvek mogu biti korisni…
Takvi odgovori mogli su se čuti na predavanju “Tesla, Pupin, Milanković”,
održanom 7. decembra u Dalju, u Hrvatskoj, u rodnoj kući Milutina Milankovića.
Organizatori su bili: Teslina naučna fondacija iz Zemuna, Obrazovno-naučno
društvo “Mihajlo Pupin” iz Beograda i Kulturni i naučni centar „Milutin
Milanković“ iz Dalja. 

Sala, naravno, dupke puna. Pored domaćina predavanju su prisustvovali
univerzitetski i naučni radnici iz Kragujevca, Subotice i Beograda.

– Svaki
od njih imao je svoj sopstveni i različit put, i to pošavši od dečačkih snova u
rodnom Smiljanu, Banatskom Idvoru i Dalju pa sve do ondašnjih metropola. Ali,
ono gde su se svi sastali, osim uspeha u naučnom radu, ono što im je svima
zajedničko, to je da nikada nisu zaboravili rodni kraj i svoje korene, svoju
porodicu i narod kojem su pripadali i kojem dan-danas pripadaju. Isto tako, oni
su neumorno radili u korist nauke koja pripada celom čovečanstvu. To su
vrednosti koje želimo da istaknemo i očuvamo – naglasio je u pozdravnom
obraćanju Nenad Portić, predsednik Tesline naučne fondacije iz Zemuna.

NASA i zemljoradnik

O radu Mihajla Pupina govorila je Aleksandra Ninković-Tašić iz
Obrazovno-naučnog društva „Mihajlo Pupin“ iz Beograda, inače autor dve veoma
uspešne izložbe o delu Mihajla Pupina i o uporednicama rada Pupina i Tesle. Ona
je istakla Pupinov idealizam u nauci i neizmerno čovekoljublje iskazano u
činjenici da je, uporedo sa radom, pomagao drugima; pre svega, darovitim
studentima i ovdašnjim mladim ljudima koji nisu imali sredstava da se školuju i
time ozbiljnije zađu u nauku. U naučnom i praktičnom radu koji je trajao preko
četiri decenije, koliko je delovao kao profesor Univerziteta u Kolumbusu,
pomogao je, primera radi, američkom naučniku Malikenu, prvom tamošnjem fizičaru
koji je dobio Nobelovu nagradu. Bio je među pokretačima rada NASA-e, a za sebe je,
prilikom popunjavanja formulara za dobijanje američkog pasoša, naveo da je
„zemljoradnik“?

Po
pitanju odnosa Pupina i Tesle često se pominje da su bili u svađi zbog
Pupinovog svedočanja na sudu u korist Markonija koji je „ukrao“ Teslin patent
za radio. Međutim, u Arhivu u Čačku postoje zapisi iz pera Radoja Jankovića, u
to vreme visokog jugoslovenskog diplomate u SAD, koji upućuju na sasvim
drugačiji, mnogo povoljniji zaključak o njihovim međusobnim odnosima.

Harmonizacija antičkih stavova

Predrag Milosavljević, istoričar nauke i naučni saradnik Univerziteta u
Beogradu, osvrnuo se na Tesline uzore, na one umne ljude čija je znanja
prihvatio nezavisno od vremena kada su i u kojim uslovima nastajala, smatrajući
ih ishodom opšteg civilizacijskog toka. U tom smislu pomenuo je Arhimeda i
Aristotela, Talesa i Dekarta. I, posebno, teoriju harmonije koju ja razvijao
srpski pesnik Laza Kostić. Sva znanja, ma gde i ma kada da su nastala i svi
principi s njima u vezi – važe i danas, smatrao je Tesla. 
Milosavljević je istakao da je Nikola Tesla vršio ono što bi se moglo nazvati
harmonizacijom antičkih stavova od potonjih do najnovijih vremena.

Najviša zgrada na svetu

Govoreći o delu Milutina Milankovića, Radomir Putnik, konstruktor Teslinih i
Milankovićevih modela je, osim objašnjenja teorija po kojima je ovaj naučnik
poznat širom sveta, naveo i primere dva proračuna moguće izgradnje objekata
koji, osim što zbunjuju smelošću, daju nemerljiv doprinos građevinarstvu.

Teorijske
studije o građevinarstvu Milutina Milankovića ostale su pomalo u senci
astronomskih i klimatskih teorija, ali svakako ne zbog manje vrednosti. Godine
1956, Milanković je objavio raspravu o projektovanju najveće moguće betonske
zgrade na svetu nazvane „Vavilonski toranj moderne tehnike“. Od dana mladosti
često je gledao u nebo, a u ovom radu iskazao je svoju težnju ka visinama i
tome da se čovek popne uvis dokle god može. 

Za takav matematički moguć projekat Milanković je predvideo oblik proširenog
stuba sa šupljinom vertikalnog kružnog valjka. Građevina bi trebalo da bude
napravljena od livenog betona specifične težine 2200 kg/m3, sa naprezanjem od
220 kg/cm2.
Milanković je proračunao da bi za izgradnju bilo potrebno 12.566.000.000 m3
betona koji može da stane u kocku ivične dužine od 2325 m. Prostorije u
prizemlju bile bi visoke 20 m a sve ostale 10 m. Zgrada bi imala 1356 spratova
i 400.000 m2 korisnog prostora. Na vrhu bi, naravno, bile postavljene
meteorološka i astronomska opservatorija kao ostvarenje naučnikovog sna iz
detinjstva.

Na
kraju obrazloženja ove fantastične zamisli, Milanković je proračunao da bi
građevina imala radijus od 112,84 km i visinu od 21,646 km! U tu bazu površina
Zemlje zadire sa 1,4 km tako da bi uzvišenje iznad Zemljine površine iznosilo
20,24 km. Tu visinu, smatra Milanković, nemoguće je prekoračiti pošto dotad
poznata građevinska statistika zaustavlja svaki nameru u tom pravcu. 

Ovim pojektom Milanković je postavio granice graditeljskih zamišljanja i ukazao
na to koliko se ljudi, makar i matermatički, mogu uzdići ka nebu.

Vodotoranj kao kap vode

U Milankovićevim građevinskim proračunima, važno mesto zauzima i projekat
vodotornja u Osijeku, visine 45 m i nosivosti milion litara. U tome je sledio
Galilejevu teroriju nosača jednakog otpora koji su u svim svojim zamišljenim
presecima jednako napregnuti. Zamisao se zasnivala na meridijanskom preseku
kupole i zakona po kojem njena debljina, od njenog najtanjeg dela, raste prema
dole da bi iz toga bio izveden oblik rezervoara jednakog otpora u svim
tačkama.  Kako je Milanković sam naveo, tražio je oblik u kojem bi
materijal u svim tačkama i u svim pravcima bio do krajnjih granica upotrebljen
– a to je oblik vodene kapi koja visi sa horizontalne
površine.   

Autor:
Planeta
Magazin za nauku, istraživanja i otkrića
Broj 76 // januar – februar 2017.